KOMŠIJSKI ARLAUK 2015. GODINE GOSPODNJE

2015062241824d76a74b1bd53d7b6030

Osobe ili pojave:

GOST
ŠIPUŠ
GOSTOV ŠOFER
RADANA

GOST (na pozornici, urla): HVALA PREDSTAVNICIMA OVE… HRVATSKE… DRŽAVE(!) ŠTO SU DANAS OVDE, JER VERUJEM DA SA MNOM DELE STID ŠTO NE ZNAM ŠTA DA KAŽEM SVOJOJ ROMSKOJ BRAĆI KADA NA STADIONIMA GLEDAMO KUKASTE KRSTOVE…

ŠIPUŠ (za sebe, okreće se): Hm… Gdje „gost“ vidi Rome, ja ne vidim ništa…
GOSTOV ŠOFER: A šta je sad, nervozan?
ŠIPUŠ: Ma ne, ali ne vidim…
GOSTOV ŠOFER: Cigane? Je li, burazeru, da li je istina da su Cigani odneli spomenik odavde i prodali ga kao staro gvožđe?
ŠIPUŠ: Bio je to lijepi brončani spomenik Augusta Augustinčića.
GOSTOV ŠOFER: Nema veze, ne poznam ga, ali šta kažu Cigani, jel to kobajagi “sekundarna sirovina”? He, he, he!
ŠIPUŠ: Ne znam o tome ništa, bilo je to prije nego što sam došao u ministarstvo.
GOSTOV ŠOFER: Vi Hrvati ništa ne znate šta je bilo pre vas! Kakav ste vi to narod? Ma niste vi narod…
ŠIPUŠ: Molim vas, bez insinuacija, ja ću reći vašem ministru da…
GOSTOV ŠOFER: Polako, gospodine ministre, sve će da dođe na videlo. Nismo mi ovde došli samo tako. Evo, slušaj, ovako treba da se govori!

GOST (na pozornici, urla): ŠTO DA KAŽEM JEVREJSKOJ BRAĆI KADA GLEDAM KAKO GORE ZASTAVE IZRAELA?

GOSTOV ŠOFER (viče i plješće): Alal ti vera! BRAVOOO!
ŠIPUŠ (za sebe): E, jedva čekam tu roštiljadu…
GOSTOV ŠOFER (čuo ga je): Ma nema da brineš, drugar, ima da se roštilja ceo dan i celu noć. Evo u gepeku prasence iz Šumadije.
ŠIPUŠ: Prasence?
GOSTOV ŠOFER (raspoloženo): Jašta, bre, pa ne ide se na svadbu suvog ku.ca! Šta ti je, bre? Ajde ćut…

GOST (na pozornici, urla): ŠTO DA KAŽEM POBIJENOJ SRPSKOJ DECI KOJA NAKON 74 GODINE…

GOSTOV ŠOFER (viče i plješće): Toooo, majstore! „Srpskoj deci“! Tako se govori, da nas ceo svet razume!
ŠIPUŠ: Stvarno smo jedinstveni kad imamo toliko dječice od 74 godina starosti.
GOSTOV ŠOFER: Šta pričaš?
ŠIPUŠ: Mislim, to je za Guinnesa! Moramo to valorizirati…
GOSTOV ŠOFER: „Valo…“ I ti si mi neki ministar, Pušiću.
ŠIPUŠ: Šipuš, molim lijepo.
GOSTOV ŠOFER: E, da Šipuš, je li, jesi ti Srbin?
ŠIPUŠ: Ja sam Hrvat.
GOSTOV ŠOFER: E, j.bi ga… Jel ima naših ovde?
ŠIPUŠ: Ovdje smo svi jedinstveni, svi smo naši.
GOSTOV ŠOFER: Svi? Baš svi?
ŠIPUŠ: Tako mi je rečeno.
GOSTOV ŠOFER: Tako ti je rečeno? Ajde kad je tebi tako rečeno.

GOST (na pozornici, urla): …NA ULICAMA NAJLJEPŠIH GRADOVA!

ŠIPUŠ: E, to je baš lijepo rečeno, osobito naši primorski gradovi!

GOST (na pozornici, urla): …ČUJU ISTU PESMU I ISTA IMENA ONIH KOJI SU IH BACALI U JAMU?

GOSTOV ŠOFER (viče i plješće): Tooo, majstore, tooo! U jamu da bacaju, u jamu! Na hiljade ih bacili, na desetine hiljada! Sve pobacali! Jao, saće mi suza na oko…
ŠIPUŠ (za sebe, pjevuši): Pjevaj mi, pjevaj, sokoleeee…
GOSTOV ŠOFER: Ej, šta ti je, bre? Šta to pevaš?
ŠIPUŠ: Pa spomenuo je pjesmu, a ja…
GOSTOV ŠOFER: Ma jamu je spomenuo, a ne pesmu!
ŠIPUŠ: A-ha… (Zapjeva.) „Jamari, jamari, jamari smo mi, sve smo jame, jame, jame obišli…
GOSTOV ŠOFER: Gde tebe nađoše…

GOST (na pozornici, urla): KOJI JE TO ŽIVOT KOJI JE VIKARA USTAŠKE VOJSKE PREPORUČIO ZA SVECA?

ŠIPUŠ (zbunjeno): Koji ustaše, kakvi sad ustaše?
GOSTOV ŠOFER: Pa ustaše, lezileboviću jedan ministarski, tko je bacao u jamu nego ustaše! (Urla.) U-a, Ustašeeee, U-a!!!
ŠIPUŠ: Čekaj malo… pa u mom govoru nema ništa zapisano o ustašama!
GOSTOV ŠOFER: Kako, bre, nema?
ŠIPUŠ: Nema!
GOSTOV ŠOFER: Nema?
ŠIPUŠ (zbunjeno): A-joj, što ću sad, jadan ne bio… Čekaj malo… A gdje mi je govor? Gdje mi je…
GOSTOV ŠOFER: A šta si se sad uzmuvao?
ŠIPUŠ: Pas mater! Govor mi je ostao u, u, u, uuu…
GOSTOV ŠOFER: Uuuu…
ŠIPUŠ: U uredu, u ministarstvu… U stranci…!
GOSTOV ŠOFER: Mlogo toga „U“ kod tebe, gospodine ministre! Pa jel ti upšte znaš gdje se nalazimo? Pa Jadovno je ovo, bre!
ŠIPUŠ: Ma nemojte me za.ebavati!… Nemam govor,… ono – crno na bijelo! Što ću sad?
GOSTOV ŠOFER: Polako, ministre, polako, sad ćemo da sredimo…
ŠIPUŠ: Ka-kako?
GOSTOV ŠOFER: Ima da imaš govor gajnc-novi, ispod čekića! Perfektan govor!
ŠIPUŠ: Ne razumijem…
GOSTOV ŠOFER (viče): Radana! Radana!… (Šipušu.) Moja zakonita, tu je kuvarica po zadatku… E, Radana, da mi doneseš onu školsku zadaću od… (Ljutito.) A šta šta će mi? Treba mi, donesi mi!
ŠIPUŠ: Ne razumijem…
GOSTOV ŠOFER: To znam, ne moraš da ponavljaš… (Neka baba donosi bilježnicu i odmah odlazi.) A-ha, evo ti ovo crno na belo! Pročitaj i videćeš šta će da bude.
ŠIPUŠ: Ali ja… moj govor, a ovo…
GOSTOV ŠOFER: Nema da brineš. Moja ćerka je to sastavila, šesti razred.
ŠIPUŠ: Ali molim vas, pa…
GOSTOV ŠOFER: Sve petice ima, a historija joj leži ko Karađorđu šlem iza uva!
ŠIPUŠ: Ne razumijem…
GOSTOV ŠOFER: Opet on! Nema šta da razumeš! Lepo pročitaj šta ovde piše i sve će da ti bude jasno.
ŠIPUŠ: Ovo je na ćirilici!?
GOSTOV ŠOFER (smije… ovaj, smeje se): Snađi se, druže! Ajd sad, ovaj naš je gotov! Daj da ga spustimo, da ne padne, taj ne može više da hoda…
ŠIPUŠ: Nije valjda…
GOSTOV ŠOFER: Jeste, pijan ko ćuskija! Ajde, ministre, samo polako, polako… Nemojte da mi padnete, ceo svet gleda!
ŠIPUŠ: Gospodine šoferu, ova ministarska pijandura je vaš problem, problem vaše vlade, vaše države, a ne moj, ja sam ipak ministar u Hrvatskoj…
GOSTOV ŠOFER: Ma drži ga, bre!…

Nešto kasnije; odjekuje „znameniti“ govor!

ŠIPUŠ: “Na ovom mjestu povijesni revizionizam nije moguć, jer su kosti ispod naših nogu u Šaranovoj jami suviše neumoljive! Bez obzira na to je li točan podatak povjesničara Slavka Goldsteina da je ovdje blizu 24 tisuće žrtava ili povjesničara Đure Zatezala o preko 40 tisuća žrtava, to je bez sumnje vrlo tragično mjesto, kako za Srbe, Židove i Rome, tako i za Hrvate zato što je ovdje netko u naše ime činio zlo tragičnog ljeta 1941. godine, i to masovnim ubistvima za rasnu čistoću”… (Bla, bla, bla…)

GOSTOV ŠOFER (iza pozornice, pridržava „Gosta“ u naručju, pije iz ćuturice, kiseli se): Malo si, bre, rekao „40 hiljada“, mamlaze jedan ministarski!… Ma bilo ih je više, više je toga bilo, da ga je.beš!… Radana! RADANAAA!!… Šta šta je?!… Ma šta je ona mala glupača napisala!? Pa lepo sam objasnio da se zaokruži, da se podvuče, da se nulu doda, da joj pi.čka materina!… Aaaa, platiće mi…! I ti i ona ima da mi platite!…

Kraj?…
Dajte molim vas, ne budite smiješni, što bi rekla Merzelica

Oglasi

BOŽJI SLUGA I PASTIR STADA KASTAFSKEGA U BOJU S VIŠEGLAVOM ZVIJERI 2013. GODINE GOSPODNJE

 

Sporna-golotinja.jpg_reference

Pojave u ovoj neveseloj igri:

FRANJO JURČEVIĆ, župnik Kastafski
RENATO STANKOVIĆ, tajnik Kastafskega kulturnog leta
ANDREJ PETRAK, novinar NL
BRANKO MIJIĆ, urednik NL
MARIJA KORUGA, slikarica
MELINDA ŠEFČIĆ, slikarica
MONIKA MEGLIĆ, slikarica (odsutna)
TAMARA OPAČAK, novinarka VL
Glasovi (kao uvijek na kraju)

PRIZOR PRVI

ŽUPNIK (ljutito): Bilo je dogovoreno da će se strogo poštovati sakralni karakter kapelice i da se ni u kojem slučaju na tim izložbama neće oskvrnjivati taj karakter. Ovime je narušena i povrijeđena svetost kapelice. To ne ću više dopustiti.
STANKOVIĆ (zbunjeno): Pa, pa, pa to je smiješno! O čemu vi to pričate?
ŽUPNIK: Napolje, van s time! Nosite to smeće odavde ili ću sve sam izbaciti na ulicu! (Skida slike i okreće ih naopako prema zidu.) Evo vam vaše izložbe pa gledajte, uživajte!
STANKOVIĆ: Nemojte tako, pa to su umjetnička djela, gospodine župniče!
ŽUPNIK: Nemojte vi meni „gospodine župniče“! Dosta mi je i vas i vaših izložaba! Sa mnom se ne ćete više igrati! Nosite to smjesta!…
STANKOVIĆ: Čekajte, dajte da se dogovorimo…
ŽUPNIK: Nema više dogovora niti pregovora!
STANKOVIĆ: Pa to je skandal!
ŽUPNIK: Slažem se, ali to je vaš skandal, ne moj, vi ste ga izazvali, vi ste sve to zakuhali s ovim bezbožnim mazarijama koje nazivate umjetničkim djelima! Sramite se i vi i vaše „umjetnice“!

PRIZOR DRUGI

PETRAK (prilazi Stankoviću): Čuj, stari, što je to bilo?
STANKOVIĆ (bezočno hladan): Velika je ovo sramota za sve nas, za cijeli grad koji se promovira kao grad kulture, jer ispada da postoji tiha cenzura što se tiče umjetnina koje bi trebale biti prikazane u zaštićenom kulturnom dobru.
PETRAK (uključuje diktafon): I što ti misliš o tome, onako konkretno?
STANKOVIĆ: Da se razumijemo, ljudi moji, pa ta takozvana Crkva Sv. Trojice nije posvećena i nema nikakvu crkvenu funkciju!
PETRAK: Ali župnik se ipak iz nekog razloga buni zbog izlaganja golotinje. Mislim, meni to ne smeta…
STANKOVIĆ: Pa u tome je problem, samo njemu to smeta! Prikaz na autoportretu Marije Koruga nije ništa eksplicitniji od Adama i Eve, koji su izloženi poprilično obnaženi u praktički svakoj crkvi.
PETRAK: I što ćete sada s tim slikama?
STANKOVIĆ: Mi ćemo te slike izložiti drugdje i ja ću ih osobno složiti neka svi vide! Slike ću okrenuti otraga, kako bi poslali poruku protiv cenzure umjetnosti! Ne će meni neki tamo pop, razumiješ ti mene…
KORUGA (smiješka se, žmirka okicama): Ma treba jednostavno spustiti lopticu na zemlju. Dakle, generalno, bez panike. Pa to je samo slika…
ŠEFČIĆ (smiješka se, žmirka okicama): Razmišljala sam o tome hoćemo li izazvati reakciju. Palo mi je to napamet kad smo postavljali izložbu jer moj je rad projiciran na oltar. (Iznenada nervozno, glas joj podrhtava.) Naša je izložba prošla na međunarodnom žiriranom natječaju za izlaganje baš u TOM prostoru i naravno da nismo mogli ni očekivati da će se dogoditi nešto ovakvo. (U daljini ugleda župnika Jurčevića, glasnije.) Ako mu smeta »golotinja u crkvi«, župnik bi trebao pogledati Sikstinsku kapelu i ono što je Michelangelo radio!…
KORUGA (smiruje ju uhvativši je za ruku): Ma pusti sad to, daj…
ŠEFČIĆ(smireno): Uostalom, naši radovi nisu nimalo eksplicitni u seksualnom smislu. Vezani su uz duh i tijelo, a i religija govori o spoju tih dviju stvari. Riječ je o umjetničkom prikazu tijela i svakome tko je došao na izložbu i pogledao radove, jasan je… naš umjetnički k-o-n-c-e-p-t!

PRIZOR TREĆI

PETRAK (već trči s Kastva prema Rijeci i putem mobilnika javlja uredniku novu kastafsku senzaciju): Alo, šefe! Alo…
MIJIĆ (s druge strane): Alo?
PETRAK: Evo me!…
MIJIĆ: A ti si, Andi. Što ima?
PETRAK: Strašna stvar, šefe, senzacija, skandal!
MIJIĆ: Pomalo, Andi, stani i ispričaj o čemu se radi.
PETRAK: Onaj župnik, znate onaj… Skinuo je sa zida one slike!
MIJIĆ: Ideš!
PETRAK: Poludio je!…
MIJIĆ: Odlično. Trk ovamo!
PETRAK: Evo stižem, šefe, kasnit ću, jer nemam za autobus… (S druge strane jedno „klik“.) Alo!… Alo, šefe!… A, mamicu ti šefovsku!…

PRIZOR ČETVRTI

OPAČAK (putem mobilnika zove Petraka): Zdravo, Andrej! Gdje si?
PETRAK: Pozdrav, Tamara! Evo idem prema uredništvu, nosim jednu paklenu vijest!
OPAČAK: Čuj, što je to bilo gore na Kastvu, nešto sam saznala? Hej, ne ćemo tako, pa zar bi ti meni prikrio takvu informaciju, ha?
PETRAK: Ma sto ti pivskih boca! He, he, he, he! Kako si već saznala, ha?
OPAČAK: Eh, eh, svašta ti ja čujem i doznam!
PETRAK: Ne mogu vjerovati! Nisi se niti maknula iz ureda, a sve već znaš!
OPAČAK: E, to ti je profesionalna tajna, druškane moj! Pošalji mi kopiju tvog članka, nemam vremena baviti se time, užasno mi je vruće, a znaš da će mi to dobro doći.
PETRAK: Nema frke, šaljem kopiju.
OPAČAK: Moj urednik će to staviti na naslovnicu!
PETRAK: I treba! U Kastvu je prava ludnica zbog toga!
OPAČAK: To je prava bomba!
PETRAK: Da „bomba“!?
OPAČAK: Hajde, molim te, pošalji mi to, platit ću ti kavu kad se vidimo.
PETRAK: I da znaš da ćeš platiti! Čuj žuri mi se, tek sam na pola puta, a ovdje je vruće za umrijeti, gori asfalt!
OPAČAK: Pješice ideš s Kastva?
PETRAH: Ne daju mi više za autobusnu kartu. A ona svinja mi je spustio slušalicu!
OPAČAK: Hajde, drži se onda i zdravo!
PETRAK: Zdravo!

PRIZOR PETI

ŽUPNIK (sam za sebe): I malo dijete znade da gole ženske ne mogu biti izložene u kapelici Sv. Trojice. Jesu li oni normalni? Onaj koji je to odobrio i postavio, mene nije pitao za odobrenje. Neka nađu neki drugi prostor koji je pogodan za te spodobe! Neka te glupe umjetnice to stave u kupleraj ili u svoje spavaće sobe, a ne u kapelicu! Rekao sam, upozoravao ih sve ove dane i jučer nisam imao drugog izbora nego okrenuti te šporkarije. Dobili su rok i čekam da maknu to, te „slike“! Mada tu sprdnju od slikarija sigurno ne bi primili niti na smetlištu Marišćina! Amen!

PRIZOR ŠESTI

I. GLAS: Je li to onaj župnik kojega su osudile nekakve lezbijke za širenje mržnje i homofobije?
II. GLAS: Je, piše tako u novinama.
III. GLAS: Da je dobio je tri mjeseca zatvora, odnosno godinu dana uvjetno… Ne će se taj smiriti!
IV. GLAS: E, pa vjerojatno je sudila neka njihova članica, ha? Ali njemu svaka čast!
V. GLAS: To je nekakav moderan župnik, umjesto na propovijedima, on piše i objavljuje članke na svome blogu! To bi trebalo pročitati.
VI. GLAS: E, ljudi moji što je to na svijet došlo, kad nam lezbijke i homići kroje pravo i pravdu. A i taj župnik, što mu je to trebalo?
VII. GLAS: I trebalo je, ali ne njemu već nama! Nisu to čista posla! Uostalom, kad svi mi šutimo kao blesava magarad, onda je župnik svima pokazao kako se treba boriti!
VIII. GLAS: Baš! „Blogovski“ je podmetnuo svoju škinu u ime svih nas!
IX. GLAS: Ja stvarno više ne znam kad će se ovdje početi živjeti kako dragi Bog zapovijeda?
X. GLAS: Kad se mi promijenimo. Valjda smo prokleti, pa zaslužujemo da nam se izruguju
XI. GLAS: Da vam ja nešto kažem! Župnik Jurčević u svome viteškom duhu odlučio je obračunati se s tim neljudskim nagrdama koje mu vjerojatno i podmeću paradajzeri i banda homića! To je jasno!
XII. GLAS: E, to je stvarno  lijepo rečeno: „u viteškom duhu odlučio je obračunati se s tim neljudskim nagrdama“!
XIII. GLAS: Sve je isto ko i lani!…
XIV: GLAS: A o čemu ti laprdaš? Što je to lani bilo, a da se ne zna?…

Zdolun pod Kastvun sej čula pisan koju je pred čuda let va deseterci složil niki Antun S. pl. Pozarich:

Prišal je Jura na konju zelencu
Kušeja viru brižnen Kastafcu
Nij mokar kako sveta vodica
Nij rosan kako jutron rosica

Aj mane, pridi nan Jura Sveti
Glej kakova zver nad Kastvun leti
Češ je zi sulicon svojon udrit
Ćeš joj valje saku glavu razbit!

Svršetak(?)

JEDNOJ LIDIJI PLETERNIČKOJ

Oznake

Odmah moje radostne snove ruši
ta gospoja neznana iz Pleternice,
koju krasi tako lijepo, nježno lice,
jer da ne voli onoga – koji puši!?

O, što ću jadan kad joj nisam meta
Pa kako bih stao pred ovu gospoju
i prikriti pušačku pasiju svoju?
– Bijednik sam kad nemam cigareta

Šuti, šuti, pa kaže mi samo hvala;
onda me onjuši i odmah ustukne,
sprema se otići – da ti srce pukne!

Eh, da bi osmijeh bijedniku dala…
Pa kad je tako, ne ću smetati više;
pozdrav primi od bijednog Siniše!

O PRVOJ NAPISANOJ RIJEČI

Oznake

Kad sam prvu riječ napisao posve sam,
baba Milka izljubi me srca čista
Primijetih da iz oka joj suza blista
– Pa ona plače? To i sada osjećam…

“Naš Sino znade pisati!”, svima kaže
i veselje joj ne silazi sa lica,
I rukama maše, sluša je sva ulica
– Šutim; u samoći mi je ipak draže

A onda me zapadne nekakva “tačka”
pa mislim da o jeziku ništa ne znam
– I opet šutim, šutim, mene je već sram

Tu bi mi trebala kakva dobra pračka
da pogodim baš to što jeziku smeta
– Hrvatski moj slavit ću još mnoga ljeta!

MRAVOJEDU

Oznake

Sad će se probuditi proljetni mravi,
gutalo Stazić neka glavu postavi
i nosinom svojom sve mrave usiše
da ih na pragu doma nema više.

Što, zar još mumlja taj mumljač surlasti?
Gospode, daj nas razriješi napasti,
pogleda prazna nikad sitog mravojeda,
štetočine što na drpež rado gleda!

Stazimir je gladan, taj o hrani sanja,
Titi se k´o magare pred mrkvom klanja
..beš takvog zastupnika saborskog!

..beš toga paradajzer-demokrata,
od silne nosine ne vidiš mu vrata;
ne znam je li mravojed il´ nosorog!